Sve boje u bojanci u mašti deteta slikaju samo sivom


“Najčešće detetu dam bojanke, fino se zanima, vežba koncetraciju a i to je baš dobar način da uđe u svet crtanja” je otprilike čest odgovor roditelja na moje pitanje u kojim aktivnostima deca najčešće provode svoje slobodno vreme. Kada čuju moje argumente iz višegodišnje psihološke prakse zbog kojih smatram da farbanje unutar određenih, nametnutih okvira nije baš najsrećnije rešenje za razvoj dečije kreativnosti, roditelji iznenađeno prokomentarišu “Zaista nam nije to palo na pamet, slikovnice se svuda prodaju u velikim količinama, delovalo je da je to proverena, prava stvar.”

Farbanje sopstvenog crteža nastalog iz kreativnog procesa koji podstiče igra "Iznebuha faca"
  

I stvarno, tržište bojanki je eksplodiralo poslednjih godina sa sve većim uplivom u svet odraslih gde se popularišu kao sredstvo za meditaciju, smirivanje stresa i vežbanje fokusa. Tržišno gledano, računica je jasna. Šta ima jeftinije od štampanja crno-belih listova? Ono što većini nije jasno je kakva psihološka računica stoji iza toga.


Hej, odrasli zaista mogu da pronađu mali ventil otpuštanja nagomilanog stresa kroz mehaničko popunjavanje iscrtanih praznih površina, ali šta je sa decom?


Već sada davne 1947.godine u knjizi koja će postati jedan od kamena temeljaca umetničkog obrazovanja “Creative and Mental Growth” (“Kreativni i mentalni razvoj”pr.srp) Viktor Lowenfeld piše: “Postoji opšte slaganje da bojanke štete razvoju kreativnog izražavanja”. Dalje navodi da:”ne postoje dokazi da temeljno obojeni baloni ili zmajevi na bilo koji način doprinose razvoju bilo matematičkih ili čitalačkih sposobnosti”.


Dete koje popunjava farbanjem tuđe crteže, definisane okvirima i oblicima razvija osećaj manjeg poverenja u sopstvena sredstva izražavanja. Očigledno je da manja deca ne mogu da nacrtaju psa, kokošku ili konja na nivou odrasle osobe koja je nacrtala te slike za bojenje. Često ćete čuti decu koja kažu “Ja ne znam da crtam. Nikada ne mogu da nacrtam ovako dobrog psa,kokošku ili konja”.


Iz svega navedenog nameće se logično pitanje – Zašto uopšte davati detetu da farba gotove, definisane i nečije tuđe crteže kada može da nacrta sopstvenu verziju? 


 “Ko ovde pravi odluke?, zapitajte se kada pogledate ofarbane bojanke. Slika je već tu, potpuno formirana i ne nudi bilo kakvu mogućnost detetu da samo konstruiše značenje, da razigrava maštu i da zaista shvati šta je to jedan pas, jedna kokoška ili jedan konj za njega.


Lowenfeld, takođe, sugeriše da farbanje bojanki može podstaći usvajanje stereotipova.
Dajte detetu list praznog papira i kažite mu da nacrta pticu. Dobićete iznenađujuće crteže, pune imaginacije, originalnosti i duhovitosti. Biće tu i ptica sa 5 krila, 4 noge, jednim okom i raznim iznebuha momentima koji deluju potpuno nerealno i nose dah svežine dečije originalnosti. Ali, kada im date bojanku gde su ptice već nacrtane kao dva spojena luka u maniru slova V i kažete im posle toga da nacrtaju sada svoju pticu ona će crtati tu pticu na sličan, simplifikovan način koji su videli u uzornom primerku bojanke.

Primer dečijeg crteža ptice iz knjige "Kreativni i mentalni razvoj", Viktor Lowenfeld
LA Johnson/NPR


Kada pričamo o umetničkom obrazovanju ono se ne sastoji suštinski u tome da se deca nauče kako da crtaju ili slikaju ili modeluju. Suština uspešnog kreativnog procesa je da se ona nauče da izgrade značenja  i da sintetišu svoja shvatanja sveta. Da budu angažovana na dubljem nivou gde tehnike i veštine crtanja služe što boljem upoznavanju kako sebe, tako i sveta oko nas, kao i razvoju sopstvenih ideja i emotivne komunikacije. 

Zašto su psihološki testovi sa malom decom uglavnom bazirani na aktivnosti crtanja? Zbog toga što je crtanje prvi jezik emocija. Deca će mnogo lakše nacrtati problem koji ih muči nego što će uspeti da ga verbalno opišu. To nas dovodi do pitanja: “a čiji jezik usvajaju u bojankama gde su crteži formirani prema nečijem  tuđem izrazu i to najčešće odraslih ljudi?”


Kao psiholog, svestan sam koliko je za dete bitno da razvija sopstveni jezik. Benefiti koji proizlaze iz toga su mnogobrojni za razvoj deteta: porast samopuzdanja, bolja integracija u socijalno okruženje, razvoj motivacije usmeren ka sopstvenoj produktivnosti, razvoj kritičkog mišljenja, razvoj imaginacije kao i razvoj emotivne inteligencije. Mnogo veći set poželjnih stvari za razvoj vašeg deteta od “vežbanja fokusa i smanjenja napetosti” zar ne?


Jasno je da vežbanje bojenja unutar zadatih linija vežba finu motoriku i da dete može da izvuče satisfakciju i iz precizno obojenog crteža ali potrebno je napraviti razliku između rekreacione aktivnosti i edukativne aktivnosti. Postoje vrednosti koje sam spomenuo u farbanju bojanki, pogotovo ako je to vreme koje zajedno provode roditelji i deca u aktivnosti koja im omogućava da vežbaju motoriku a ujedno im daje i mogućnost povezivanja kroz priču sa detetom. Ali, zar za to isto vreme roditelji ne bi mogli da rade sve te iste stvari samo na mnogo kreativniji način? Nije pitanje toliko da li je bojenje bojanki loše već zar ne želite za to vreme da radite sa decom stvari koje će biti mnogo bolje za njihov razvoj?

Primeri dečije kreativnosti kroz primenu igre "Iznebuha faca", Radionica "Revolucija", Festival 9, 2019.


Potrebno je da naučimo decu da slave različitosti i da uživaju u razvoju sopstvene, originalne ličnosti jer dete koje veruje u sopstveni izraz je dete koje je zadovoljno sobom i to zadovoljstvo prenosi i na svoju okolinu. Farbanje bojanki može samo da ih udalji od vere u sopstveni izraz i da im na simplifikovan način prezentuje svet oko njih bez prostora za razvoj imaginacije i razmišljanja “van nametnutih okvira”.


Sklonite bojanke od dece jer tih desetak minuta mira koje ćete dobiti dok dete opsesivno bojama popunjava nametnute površine unutar razvoja dečije mašte slikaju samo jednom bojom – sivom.

Autor: 
Mario Eterović
psiholog M.Š. "Josip Slavanski"

Коментари